четвртак, 10. мај 2012.

Дон Крсто Ивановић - Љетопис Будве


Крсто Ивановић - Cristoforo Ivanovich


 (1650 год)
Дон Крста Ивановића племића, каноника и учитеља града Будве

КЊИГА ПРВА

Прво поглавље

Град Будва, мален по опсегу зидина које га окружују али велик по угледу који ужива због својих врлина и храбрости, смјештен је на обали морској на положају једнако племенитом као што је и његова клима која годи људском здрављу. Море га окружује са свих страна, осим са западне гдје постоји прилаз са копна широк 100 корака. Град је одасвуд опасан зидовима који су на неким мјестима веома слаби усљед лагума и пожара, као што ће то избити из детаља описаних у овој хроници.

Према копну има двије куле, једну звану Градениго према сјеверу, а другу више клаонице према западу, које бране не само зидине према копну, које имају заштитни јарак, већ и супротно поље. Зидине су са сваке стране заштићене те имају према истоку кулу звану Репено, која брани луку и зидине с једне и с друге стране. Бедеми немају свуда пролаз за пјешаке, јер свуда нијесу двоструки. Каштел Будве, саграђен у старо вријеме на јужној страни једног оточића с високим зидовима и равним површинама, има потребна складишта за муницију, бунаре пећи и стамбене зграде, како за представнике државне власти тако и за војнике.
На каштел се надовезује са сјевера ограђен простор, зван Барбакано, који служи за смионо повлачење и сигурно склониште у случају ако падне град. Овај простор има према југу једну кулу која, и поред тога што штити зидине према истоку, успјешно брани копно и луку. Град има довољно топова и бацача да се брани. Међутим ову одбрану у случају напада много отежавају један брежуљак зван св. Ђорђе и брдо Св. Спас који му стоје насупрот са сјеверозапада иако су од града и његовог каштела доста удаљени. Куће су у граду добро грађене јер су често биле изложене пожарима.
У почетку је Будва имала четворо врата: једна са стране копна према западу, друга са сјеверне стране према мору звана Пизана, трећа звана Пизанела према истоку, четврта према југу звана Мурава. Ова двоја посљедњих врата зазидана су у посљедњем рату. Представник државне власти, кога је слало Велико вијеће Млетачке Републике да влада и управља градом најприје је имао назив кнез и капетан. Сад се зове начелник, те има плаћену пратњу која се састоји од канцелара, два официра и два стражара здравствене слузбе. Начелник је надлежан да суди у грађанским и кривичним предметима. У предметима до сто дуката на његову одлуку постоји право жалбе ректору и провидуру у Котору. У предметима до 200 дуката жалба се изјављује покрајинском генералом провидуру чија је одлука коначна. Уколко се ради о већим сумама, надлежан је да рјешава или исти генерални провидур или Венеција. Као и у свим другим мјестима покрајине тако су и у Будви пресуде и сви други службени акти писани и чувани у судници. Заповједништву града стоји увијек на располагању једна чета од 25 војника Италијана, дванаест артиљераца са два вође, љекар, учитељ и управитељ складишта соли, који се сви плаћају из благајне у которској комори. У граду постоји складиште жита, којим управљају начелник и општински агенти. Из овог складишта се снабдјева продаја жита на мало за сиромахе, војску и странце. У граду има неколико цистјерни кишнице и неколико бунара живе воде, који би у случају потребе могли послужити за пиће, иако се мијешају са сланом морском водом.
Насупрот граду са сјеверне стране постоји једно мало плодно поље, које даје више приноса ако је под виноградом него под ораницама. Са стране брдо је засађено густо маслинама. Око брда Свети Спас које припада општини, појединци имају куће у којима станују сељаци. Међутим власт над тим земљиштем сада је сведена на веома уско подручје, усљед узурпација које су учињене за вријеме ратова. Подручје Будве се протеже од ријеке зване Бјелаштица до Пријевора укључујуци село Сеоце које је смјештено под брдом Свети Спас са стране Јаза. С мора се подручје Будве протеже од Црног Рта до Боке Которске.
Вода која у Будви служи за пиће је слатка и укусна, љети студена а зими топла. Удаљена је од града једно по миље, а налази се код једног моста гдје ујутро и увече обитавају сједити за забаву мјештани и странци. Ова вода има свој извор у брду Св. Спас и није шкодљива. Становници града носе је за потебе пића у земљаним жарама и то дјечаци, дјевојке и жене.
Град има развијену трговину јер роба долази из турске Албаније, будући да је Будва најближи град турској држави. Мјештани настоје да прибаве средства за живот пловидбом и трговином и тиме се радије баве него било чим другим.
Сусједи подручја будванског су Паштровићи, Маине, Побори и Грбаљ. С горње стране на сјеверу налази се Црна Гора, веома простран крај подложан Турцима. Из овог краја долазе животне намирнице према годишњим добима, и то месо домаћих животиња и дивљачи. Цијене су веома умјерене а има обиља хране. Пазарни дан је недјеља, када је потребно набавити хране за цијелу седмицу, јер у обичним данима не долази много робе. Уље вино и хлеб мало се производе, тако да те намирнице недостају за читаву годину. Стога је потребно да се добаве извана. Уље се добија највише из Бара, Албаније и Паштровића, а вино из Далмације и Пуле.
С источне стране насупрот Будви налази се једно острво велико око двије добре миље унаокруг. Земља је на овом острву веома плодна и добра па на њој успијевају воћке, али се мало обрађује, јер је острво подложно штетама од страних бродова који наиђу. Рибање је у Будви средње. Има разних врста риба. Удицом се риба лови преко цијеле године, па и љети. Почевши од мјесеца маја па до септембра риба се на срделе тратама. Улов је неких година знатан.
У граду се убиру државни порези; на вино, и то тридесетина, од чега половина припада општини а половина катедрали, тј. Цркви св. Ивана Крститеља; затим на хљеб који се код пекара продаје по 4 солда по стару. И овај порез као и онај на месо препуштени су општини за подмирење њених потреба. Порезе ставља на дражбу начелник и општински агенти и општина њима располаже на општу добробит за подмирење својих потреба.
Информације о трошковима града као и у другим стварима добиће се у даљим описима у овој свесци.

Друго поглавље

Како се Будва најприје звала Бутама, али се није налазила на мјесту гдје је сада, већ на падинама око брда Св. Спас.

Будва се како то произилази из дјела опата Орбинија, а према писању Волатерана, у старо вријеме звала Бутама. Тада је била смјештена на начина села око брда Св. Спас и пружала се од воде зване Топлиш до мјеста које се зове Госпоштина. Ту је била црква св. Госпође с правом на седми дио прихода. На том се мјесту и данас налазе трагови око цркве. Нема мјеста на том подручју гдје се, ако се копа, не налазе испод земље закопани мраморни ступови, плоче и мозаици с веома старим натписима и нама непознатим словима. Напријед споменути бенефициј на седми дио прихода (љетине) припада сада жупи св. Марије од каштела јер је она раније црква, кад је саграђен град у каштелу, тамо пренесена.

Треце поглавље

Како је Будва пренесена на мјесто гдје се сада налази

Има разлога да се вјерује да је Бутама постојала веома дуго времена. Како је, међутим у прошлости била изложена пљачкама и отимачинама од стране гусара, нарочито на мјесто близу мора, одлучено је да се нађе мјесто које би осигуравало бољу одбрану. Неки калуђери или свештеници грчког обреда, којем је у то вријеме припадао и народ Будве, били су први који су почели да на блиском острвцу, граде манастир и уједно и бедем са сводом који се и данас у каштелу види. Овај бедем с источне стране све надвисује и служи као сигурно склониште у случају пљачке и отимачине. Почевши на тај начин, мало по мало, пресељавали су се становници са својим кућама под манастир и бедем, градећи и утврђујући се према могућности, настојећи да мјесто буде на висини подесној за одбрану. Тај нови град прозвали су Будвом, како се и данас зове.

Четврто поглавље

Поријекло Будвана

Има разних писаца, који су оставили писменог трага о томе да су потомци Јафета сина Нојевог били Словени, који су сишли и распространили се по свијету из Скандинавије, коју Плиније описује у четвртој књизи острва Балтичког мора.
Будући да је Будва веома стар град, поријекло Будвана се може извести од Словена и од Гота који су посједовали ову територију садашње Албаније. То су, дакле потомци славних народа као што су Словени. Њихов словенски језик био је довољан доказ да је то истина, да давно прошла времена нијесу застрла њихову повијест кроз небројени низ година. Повијест каже да су овај језик унијели у крајеве, гдје се сада налази Будва, године нашег спаса 608. У оно вријеме су Словени славили Бога Јупитера коме су жртвовали волове и друге животиње и забављали се вјерујући у нимфе. Године нашег спаса 886. Будва је преведена у хришћанску вјеру.

Пето поглавље

Како су некад Римљани владали овим крајевима, гдје је сада Будва.

Разни аутори, међу којима Албани и Орбини, пишу да су прије доласка Гота и Словена Будвом владали Римљани, који су у овим крајевима основали многе колоније, између осталих Рисан колонију Римску и Дриваст комору римску, а и многа друга мјеста била су њима потчињена.
У вријеме Ћирила, који је народе Тесалоније и Солуна преводио у хришћанску вјеру, године нашега спаса 886. Под папом Стефаном и по цијелом Илирику су осниване надбискупије и подручне цркве те је том приликом будванска бискупија, како каже Орбини у повијести Словена, дошла под јурисдикцију надбискупије у Диоклеји. Ово мјесто се налази повише Бара, од кога је удаљено који дан хода. Од овог времена Будва познаје црквеног пастира с називом подручни бискуп. Под тринаестим бискупом овога града Павлимиром попалили су и разрушили Сарацени цијелу Далмацију и приморске градове, а том приликом је и Будва опљачкана.

Шесто поглавље

Како су Будвани 1442. Године постали добровољно поданици Млетачке Републике са законима које су уживали под влашћу деспота Ђурђа.

Пошто је деспот Ђурађ, посљедњи господар Србије, Зете и Будве, отпутовао, укрцавши се на једну галију на плажи под мостом у Будви, и кренуо даље преко Дубровника за Мађарску, Будвани су се нашли без владе. Имајући у виду интегритет и правду Републике Венеције, која властодржцима у свијету служи за узор праведног и доброг владања, одлучили су да се добровољно ставе под окриље Млетачке Републике. Тако је услиједила спонтана предаја града Будве Венецији 1. Августа 1442. Под Лодовиком Лауреданом, онда заповједником морнарице, Марком Геном изванредним провидуром у Албанији, као и Петром Далмаријем провидуром у Котору.
Ова је предаја примљена од стране споменуте републике с признањем свих закона које је град уживао под деспотом Ђурђем. Закони су били једнаки с онима које је уживао град Бар. Њих је касније одобрила и ратификовала администрација врховне власти Сенат, дана 20. Октобра 1465, у привилегију угледног града који почиње: "Christoforus Mauro Del gratia dux Venetiorium etc. Nobilibus et sapientibus viris Luce de Canali potestati Buduae etc ", који је привилегиј регистрован у почетку зборника привилегија.

Седмо поглавље

Како је од 4. Децембра 1442. Од Републике био одређен за начелника један млетачки племић с пратњом, која се састојала од канцелара, четири официра и два службеника здравствене службе.

Кад се Будва предала Републици под дуждем Францеском Фасцаријем био је одређен да влада и управља Будвом један млетачки племиц. Овај се звао кнез (conte) и капетан као што се то види из књиге племића у судници. Сада се зове начелник и влада на начин као што је то уобичајено у градовима у Далмацији. Суди у грађанским и кривичним предметима до сто дуката. Против његове одлуке жалба се може изјавити управитељу и провидуру у Котору. У предметима до 200 дуката надлежан је да рјешава генерални провидур, провидур против чије се одлуке опет може изјавити жалба суду у Венецији. У грађанским предметима начелник суди са 4 општинске судије на темељу Статута. С признањем права да буду плаћени из државне благајне, начелник има канцелара, 4 своја официра и 2 стражара здравствене службе на копну и на мору, који се сви налазе на платном списку у которској комори, гдје су описане напријед наведене слжбе. Власт је одредила још за одбрану Будве 25 момака Талијана који дању и ноћу судјелују у стражама у каштелу и на копну. Томе треба додати заповједника тобџија и муниционера за артиљерију. Како је град у непријатељству с Турцима и с тога подложан узнемиравању од стране сусједа, додијељена је одбрани још чета од 15 страдиота, чија је дужност да бране територију од сваког напада сусједа у интересу сигурности Будвана.

Осмо поглавље

Како је Будва најприје имала границу од ријеке Бечић која се наставља на Три студенца, Кулијеш (Цолиесо) , Мајсторе и Дјурђевац, који се зове Црква, па даље до Дреновштице (Дреновице) и одатле повише мора до црвеног камена.

У вријеме када је овим крајевима владао двдесет други насљедник готског војводе Остриола Прелимир, говори се да је имао 4 сина: Хвалимира, Болеслава, Драгослава и Свевлада, којима је подијелио земљу. Хвалимиру је дао Зету са свим посједима у чије подручје је била укључена и Будва. Граница Будве је почињала тада од ријеке Бечић и настављала се на Три студенца и Кољеж до Дреновштице и одатле изнад мора до Црвеног камена, из чега се види да су подручјем обухваћени Завала, Маине, Побори и дио Грбља до Дреновштице који је такође био под влашћу Будве. Како је међутим промјеном ствари у свијету, Будви ова територија у више ратова одузимана, Будвани су уз помоћ свједочанстава старих сусједа успјели да им Бајазит - бег, који је наишао под Будвом с војводом и кадијом из Скадра, за сваки случај изда потврду о првобитним границама. Ова се потврда, преведена на тоскански језик, налази регистрована у зборнику привилегија општине у судници за чије потребе је у оно вријеме и састављена. Према томе, данашње подручје Будве сужено је и почиње од ријеке Бјелаштице до Пријевора укључивши село Сеоце што се тиче копна, а с мора од Црног рта до Боке Которске.

Девето поглавље

Племићке породице Будве

Племићке породице Будве које владају с разним овлашћењима и почастима код представника државне власти, сачињавају једине представнике општине и једино вијеће надлежно да рјешава у свим проблемима града.
Од срећне предаје града Млетачкој Републици могу се споменути ниже наведене племићке породице, од којих су неке изумрле а неке и данас живе.

1. Кримић
2. Тихимиловић
3. Дримовић
4. Бубази из Созле
5. Ивановић из Цетиња, Црна Гора
6. Марковић - Митровић из Паштровића
7. Кустић из Црне Горе
8. Роза из Паштровића
9. Токовић из Смедерева
10. Солимани из Смедерева
11. Ангеловић, звани Леварда из Смедерева
12. Метковић, звани Адами из Смедерева
13. Медловић из Смедерева
14. Бадглава из Смедерева
15. Колић
16. Иванизи из Црне Горе
17. Бубић из Маина
18. Милоивић
19. Спада
20. Томини
21. Раделић из Бјелопавлића
22. Трисоко
23. Орлић
24. Турић
25. Петковић
26. Бољица
27. Дабутовић из Градаца
28. Глава
29. Милатовић
30. Сајновић
31. Мазуко
32. Радаљи из Грбља
33. Миогошић
34. Скороивић
35. Крекоивић
36. Витомир из Маина
37. Стањевић из Смедерева
38. Бабић из Црне Горе
39. Белафуза - Нобиле из Скадра
40. Пелеса - Нобиле из Алезиа

Десето поглавље

На који начин напријед наведене породице сачињавају два вијећа - Велико и Мало.

Као што произилази из праксе и већ устаљеног обичаја, а на основу Статута града Будве, из редова племићких породица оснивају се два вијећа општине: Једно звано Велико вијеће и друго Мало вијеће.
Велико вијеће се некад састојало од тридесет вијећника а сада усљед несташице вијећника од двадесет и једног. Ово вијеће дијели почасти у дужностима и положајима, именује посланике за Задар и Венецију, а састаје се такође у важним случајевима од општег интереса. Мало вијеће је надлежно да рјешава у питањима куповине жита, упућивање дописа у Котор, као и у случајевима када се не ради о тежим проблемима. Мало вијеће се састоји од дванаест вијећника. О великом вијећу говори 70. А о Малом 284. Поглавље Статута.

Једанаесто поглавље

На који начин велико вијеће на дан св. Марка јеванђелисте дијели дужности и положаје о којима је ријеч у овом поглављу. У складу са старим обичајем, који се темељи на 70. Поглављу Статута, Велико вијеће засједа сваке године на дан св. Марка јеванђелисте уз звоњаву звона и то: увече послије празника уочи здраве Марије и трећи пут послије мисе. Доласком начелника сакупљају се вијећници у сали за примања и ту се врши гласање; најприје узимањем куглице из шешира с крстом а затим стављањем у гласачке жаре. Гласачке жаре носе около официри из начелникове пратње. Већином гласова бирају се један по један: три судије, а четвртог именује начелник, затим три прокуратора, три представника здравствене службе, управитељ складишта жита, капетан посаде, три процјенитеља, три заступника катедрале, три заступника цркве св. Марије на Рту (сада само два) , благајник, канцелар општине и два прегледача трошкова у цивилним и кривичним предметима.

Дванаесто поглавље

Каква је дужност сваке од напријед наведених служби

Четири судије сједе на клупи до начелника и суде у грађанским предметима са савјетодавним гласом. У цркви имају прва мјеста на простору одређеном за власт и уживају право да буду окађени тамјаном и благословени те сваке друге предности као и судије у другим крајевима Далмације, а што вриједи за читаво подручје под Млетачком Републиком. Три прокуратора утврђују мјере, процјењују животне намирнице нарочито месо које се коље за потребе града и одређују цијене жита у складишту. Прокуратори са четири судије се зову, агенти општине и они представљају Вијеће те су њихове прве карике. Као такви управљају складиштем жита, порезима на вино, хлеб и месо пишу и отварају дописе и према потреби предлажу рјешења, која се најприје траже од једног од њих, начелнику који не може да их одбије из било којих разлога. Прокуратори су надлежни за мјерење хлеба и брину се да свега буде у изобиљу за сиротињу. Представници здравствене службе имају с начелником одлучујући глас. Управитељ складишта жита се брине о житу и на основу складишних књига, које се воде по правилима складишта, полаже рачун нарочито по истеку свог мандата и има 2% користи. Капетан посаде чува поља од крађа и штета и може се кривца казнити или у особи или у новцу те има 2 солда користи по барелу вина а од лана седми дио. Процијенитељи процјењују куће са зидаром, затим винограде и друга добра и имају користи од сваке процјене винограда или земљишта поврх пута 20 солада, на пољу 10 солада а у Сеоцима 2 солда и коња (превоз). Мјере мотиком од 15 четврти, 33 мотке чине једну мотику. Канцелар води регистар сједница вијећа, пише акте према одлукама вијећа, води рачуне о складишту жита те општинским порезима те има плату од 12 дуката на годину и друге бенефиције које припадају водитељу статута и ослободјен је обавезног рада на основу одредбе 53. Поглавља Статута.

Тринаесто поглавље

Како суци замијењују начелника у његовој одсутности и у војним питањима доносе одлуке обавезне и за племство и за народ уз право на месо од стоке која се коље у Будви.

Осим повластица о којима је било ријечи у претходном поглављу, судије на основу статута имају још и ово старо право. У одсутности начелника један од њих у име начелника издаје наређења, држи кључеве од града, спава у каштелу, врши надзор и суди у оквиру надлежности начелника. Судије поред тога управљају оружаном снагом општине и у војним питањима доносе одлуке које су обавезне једнако за племство као и за народ. Ово њихово право садржано је у прокламацији начелника од 7. Јула 1650. Потврђено од провидура за Котор и Албанију. У несигурним временима имају право да изаберу особу која ноћу као добар стражар врши обилазак града. По старом обичају судије имају право на четрврт заклане животиње од стражњег дијела, а месари и власници меса су дужни оставити месо за њих и општинске агенте.

Четрнаесто поглавље

Како велико вијеће бира учитеља, љекара и оргуљаша за катедралу и како је његова одлука, ако је донесена у складу са Статутом, била за све обавезна.

На основу посебне повластице, коју садржи привилегиј општине из 1626. Године Велико вијеће има право да бира љекара. Из одредаба покрајинског генералног провидура, који се документи чувају у Которској комори, види се да је Велико вијеће од најстаријих времена имало право да бира и учитеља.
Ови документи, један из 1636. А други из 1649 године, чувају се у пријепису и у зборнику привилегија општине будванске. На основу извршеног избора провидур у Котору стављао је љекара и учитеља на платни списак. То потврђује и пријепис акта о њиховом увођењу у дужност 1636. Године који се чува у судиници а исто тако у которској комори. Велико вијеће такође има одлучујући глас приликом доношења одлука у питањима од општег интереса за град и што оно одлучи гласањем куглицама обавезно је за свакога и уколико се односи на предње послове мора се трајно поштовати. Ово из разлога што то право даје Вијећу Статут који је потврђен од врховне власти дужда и проглашен неповрједив. О томе нам најбоље свједочи случај кад су настале несугласице између племства и народа у вези с опростом о Госпи од Кармина, када је Велико вијеће одлучило да се опрост оснује у катедрали. Велико вијеће је такође вршило избор оргуљаша, кога је плаћала општина.
Закони општине су наређивали да вијећник мора имати 20 година да би могао да врши ту часну дужност. Ова је одредба измијењена новим 287. Поглављем Статута, који прописује да у будуће доба вијећника буде 18 година ако жели да његово гласање буде ваљано. Статутом је уједно одлучено да вијећник овог доба не може постати судија или бити постављен на неки други положај док не прође 4 године од његове навршене 18. Године. Овај је рок вриједио док је било доста вијећника, а касније је смањен на 2 године. Напокон је овај контумациј усљед несташице вијећника за положаје сведен на једну годину.

Петнаесто поглавље

Како је дужд поред небојених милости које је великодушно подарио будванској општини, одредио да се тридесетина препусти општини и катедрали на једнаке дјелове, а исто тако и порези од хлеба и меса.

Од многих милости, које је дарежљива рука дала општини будванској, имају користи сви грађани, јер обиље повластица које су Будви дате за разне потребе, не може никада да остане без доброг резултата, што са становишта општег интереса увијек представља утјеху и подршку. У свему томе општина одржава врло разбориту равнотежу између повластица и градских закона, због чега сигурно не може у циљу добијања веће користи, проводити своје намјере и жеље, јер из добрих одредаба произилази срећа и праведност која у свим случајевима служи на опште задовољство. Тако је општина будванска добила као слободан дар и право на тридесетину коју може у миру посједовати и уживати. Ова одредба налаже трговцима да дају општини тридесети дио сваке робе која се довози у Будву и на њено подручје на продају а односи се и на купце који износе суво месо и другу робу из подручја општине и то робу која је произведена у граду и на подручју општине. Ова бенефиција је 14. Јула 1642. Од надлежних форума протумачена, а њено ограничење изражено у Статуту тако да општина мора тридесетину подијелити с катедралом у циљу да се ова у својим потребама може послужити тим приходом као што је то записано у привилегију од 2. Априла 1567 године. Општина будванска је такође добила на дар порез од хлеба који се убира у складишту жита и то [нема износа п. П. ] солада по стару и онај од клања меса од три солда по животињи било да се ради о дебелим козама или о другом месу. О овим порезима говори се у Статуту у привилегију од 14. Фебруара 1573. Године. Ова се три пореза дражбују на дан св. Петра и за вријеме двију свечаности које слиједе и дају у закуп најповољнијем понуђачу према одлуци начелника и судија који скупа одлучују о порезима.

Шеснаесто поглавље

Како општина посједује два печата

Општина града Будве посједује два печата, којима се служи да печати акте, писма и потврде. Један је печат велики и на њему је слика св. Ивана Крститеља са јагањцем с десне стране. Овим се печатом печате писма и акти који се шаљу у Венецију, заповједницима морнарице, генералном провидуру у Задру и другим високим државним функционерима, као и акти одобрени од Великог вијећа. Други је печат мали на коме се налази срце с крстом и околина Будве. Овим се печатом печате писма која се упућују у Котор, потврде овјерене од нотара општине и други акти и потврде издане од агената. Велики се печат чува у једној кутији под три кључа у палати. Један кључ се налази код челника, други код једног од судије, а трећи код једног прокуратора који се сваке године изабира. Мали печат стоји код канцелара са зборницима привилегија и другим општинским књигама и увјек се предаје новоизабраном канцелару.

Седамнаесто поглавље

Старе грађанске породице

Имајући у виду срдачне односе између племића Будве и њених грађана, има много разлога да се у ову хронику уврсте и старе грађанске породице. То су породице које учествују у похвалама и слави с племићима с којима су од најстаријих времена биле здружене у добру и злу. То су сљедеће породице:

1. Мисока звани Замбони
2. Микаелис
3. Гориекук звани Лово
4. Соколовић
5. Јонко из Скадра
6. Давид
7. Барон
8. Пендрига
9. Хитаназ
10. Батута
11. Ћернета
12. Баћић
13. Феро
14. Зета
15. Алегри
16. Божи и Франетић

Накнадно су уписани

Света Тројица
Којо
Спица
Брави
Антоњоли
Јакшић

Из ових су изостављене породице часних предака које су такође биле добри патриоти.

Осамнаесто поглавље

Како се племићи жене од грађана

У Будви на опште задовољство и страх непријатеља влада једнодушност између племства и грађана. Ова повезаност између њих проистиче из осјећања која носе у грудима а усљед кога сматрају да је дозвољено да племићи склапају бракове с грађанима што се догађало од најстаријих времена. Стога се при склапању брачних уговора између племића и грађана не чине никакве сметње већ се сматра да је добро да се међусобним браковима и крвно повежу на нераздружив начин тако да у свакој прилици један другоме буду вјерни другови и пријатељи.

Деветнаесто поглавље

Како су Будвани с разним високим чиновима у војсци служили Републику и разне хришћанске суверене с много вјерности и части.

Не само по писменим признањима већ и добром гласу као Крсто тако је и Силвестер Марковић часно замијењивао капетана. Као Луиђи Дијаманти тако ће се вјековима спомињати и бити цијењени и Бернардо Гироламо, Стефан, Лодовико и Зано браћа Колић који су његовом Католичком Величанству вјерно служили с називом витезова и посебно се истакли јунаштвом када је споменути монарх одлучио да освоји Триполис и Барбарију, а којом приликом је освојена Герба 1560. Године. Зано Бедглава је постигао назив витеза у служби Републике. Ни осталим племићким породицама Будве нијесу изостали разни чинови и похвале од многих суверена, за њихову непрекидну вјерност и храброст.

Двадесето поглавље

Како су се Будвани у разним приликама прославили јунаштвом и тако оставили о себи вјечну успомену.

Пошто се Будва предала Млетачкој Републици кнез Иван Црнојевић и војвода Стеван од Босне извршили су на њено подручје хиљаду напада. Своју намјеру да од Будвана направе вазале најприје су покушали да остваре разним понудама, а затим наносећи им штете и узнемиравајући их. Међутим вјерност Будвана дужду и њихова неустрашивост није никад престала. Борећи се једнодушно сабљом у руци против Црнојевића и војводе Стевана и супростављајући се голим прсима сваком нападу, часно су побјеђивали.
Тако су некад били Будвани први који су повратили Републици тврђаву Даино више Бара, у часу кад је Турчин притиснуо спремајући се да заузме Албанију.
У веома познатом рату који је против Републике водио султан Селим 1571. Године бранили су Будвани храбро Котор и честим нападима дању и ноћу показали своју стару храброст. Исто су тако у вријеме када је турска војска под вођством Карахође ушла у Боку и пљачкала Тиват, Будвани прискочили у помоћ и то на такав начин да су присилили на бјекство једну непријатељску галију и без губитака заробили 87 Турака које су довели пред Закарију Саламона, онда провидура за Котор и Албанију. Осим тога учествујући у истом рату Будвани су изненадили седам турских заповједника који су се били утаборили под Будвом, не усудивши се да је нападну. Пошто Турци нијесу могли да наговоре на предају Будване, који су увијек храбро одбијали њихове понуде, премда су им се мјесто зидинама које су биле разрушене, морали супростављати голим грудима, а умјесто оклопом и шљемом, духом и храброшћу - отишли су ноћу причинивши само штету на пољу.
Мало послије рата наишао је скадарски паша, по имену Марић, настојећи да освоји которско подручје, и утаборио се код Бијелих Трава у Грбљу. Мојсије Вениер, заповједник морнарице, наредио је тада Будванима да с народом свога краја прискоче у помоћ. Кад су Будвани стигли и кад је паша видио њихову славом овјенчану заставу, одмах је одлучио да се повуче не постигавши ништа. Овом приликом носио је заслужено споменуту заставу Марко, с обзиром на његову познату храброст.
Једном приликом нашле су се три будванске барке у Албанију, у Редони, на мјесту званом Пулицан под Пулагном и побили се с Улцињанима, који су Будванима отели једну брацеру у циљу да их спријече да извезу жито. У борби су тринаесторица Будвана побиједили и убили седам Улцињана, изгубивши само једног човјека. Откинуте турске главе понијели су са собом и потопили их више цркве св. Михајла под Могреном на будванском подручју. Ова непријатељска крв, као и многа друга проливена послије тога времена, плаћена је од државе сољу кад су је Улцињани требали
Кад су Пераштани проузроковали једну свађу с Будванима ови су их изазвали на мегдан. Као мјесто борбе биле су одређене Бијеле Траве у Грбљу. По обичају у тим крајевима, требало је спор ријешити борбом, излагањем живота у двобоју. Иако је дошао на лице мјеста которски коморник по наређењу провидура, Пераштани, који су били с Гаетама у Берди, били су приморани да се повуку. Тако су Будвани, њих 140 под вођством Зана Марковића,  Франа Ивановића, Николе Житаревића и Франа Леварде, под барјаком који је носио Анте Петковић, с 24 храбра дуеланта показали храброст.

 (остало недостаје)

Преписано из оригиналног рукописа који се налази у архиву которске општине.
Будва, 20. Марта 1898.

Ово је текст задарског преписа прве књиге љетописа у преводу Николе Вучковића са незнатним измјенама приређивача овог издања

Крај прве књиге